- Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić

Kao što je u njoj i uče­stvo­va­la, vi­o­lent­no, če­sto s vi­škom emo­ci­ja, a manj­kom ra­zu­ma, Cr­na Go­ra se na go­to­vo isti na­čin su­o­ča­va sa svo­jom isto­ri­jom. Sko­ro da i ne­ma pi­ta­nja iz nje­ne da­lje i bli­že pro­šlo­sti (ako iz­u­zme­mo Tu­đe­mil, o ko­me ko­li­ko do ju­če ni bi­ra­ni cr­no­gor­ski isto­ri­ča­ri ni­je­su zna­li bog­zna šta) o ko­jem se u njoj mo­že ras­pra­vi­ti hlad­ne gla­ve, u aka­dem­skoj ti­ši­ni i sa do­zom uva­ža­va­nja ar­gu­me­na­ta dru­ge stra­ne. Sto­ga i ne ču­di što je ne­dav­no po­di­za­nje spo­me­ni­ka Pu­ni­ši Ra­či­ću, po pri­vat­noj ini­ci­ja­ti­vi i na pri­vat­nom ima­nju, po­di­glo to­li­ko pra­ši­ne, iz­no­va uz­bur­ka­lo du­ho­ve na­ših po­dje­la i, čak, iza­zva­lo di­plo­mat­sku re­ak­ci­ju. Sa spomenikom i bez spo­me­ni­ka, ne­spor­no je da je Pu­ni­ša Ra­čić kon­tro­verz­na lič­nost cr­no­gor­ske i ju­go­slo­ven­ske isto­ri­je pro­šlo­ga vi­je­ka. Za jed­ne he­roj i pa­tri­o­ta, za dru­ge hlad­no­krv­ni ubi­ca i po­li­tič­ki de­spe­ra­dos, on će to osta­ti i da­lje, bez ob­zi­ra na sud­bi­nu spo­me­ni­ka. Ali, na­mje­ra ovog tek­sta ni­je da dr­ži stra­nu jed­ni­ma ili dru­gi­ma, ma­da autor sa­mo pod­sje­ća da su čak i pri­pad­ni­ci zlo­gla­sne „Princ Eugen“ di­vi­zi­je i voj­ni­ci Ver­mah­ta ko­ji su če­ti­ri go­di­ne pu­sto­ši­li ovim pro­sto­ri­ma, pa­li­li, si­lo­va­li, ubi­ja­li, vred­no­va­li na­še oče­ve i dje­do­ve po ci­je­ni sto za jed­no­ga… do­bi­li svoj spo­me­nik.
Ali, mno­go gla­sni­je i od či­ta­ve ove „za“ i „pro­tiv“ ha­la­bu­ke ko­ja se ovih da­na ras­plam­sa­va po Cr­noj Go­ri, ha­la­bu­ke u ko­joj su naj­gla­sni­ji oni ko­ji su po­li­tič­ki i na sva­ki dru­gi na­čin naj­mi­nor­ni­ji, od­je­ku­je, od­zva­nja po­na­ša­nje zva­nič­ne Cr­ne Go­re i nje­ne di­plo­ma­ti­je. Sa­mo što je zva­nič­ni Za­greb po­zvao na ra­port cr­no­gor­skog am­ba­sa­do­ra Bo­ra Vu­či­ni­ća, šef cr­no­gor­ske di­plo­ma­ti­je Sr­đan Dar­ma­no­vić, se br­že – bo­lje ba­cio na ko­lje­na i po­čeo da me­ta­ni­še u tran­su iz­vi­nja­va­nja na sve stra­ne. I od­mah je na­lo­že­no ru­še­nje spo­me­ni­ka, ka­žnja­va­nje ini­ci­ja­to­ra i iz­no­va stri­je­lja­nje sje­ni Pu­ni­še Ra­či­ća. Ma­da ova „hi­tri­na“ cr­no­gor­ske di­plo­ma­ti­je i ni­je ne­ko iz­ne­na­đe­nje i na li­ni­ji je već kla­sič­ne kle­ču­će po­ze pre­ma Hr­vat­skoj, čak i one ko­ji su već odav­no di­gli ru­ke od bit­ke za dr­žav­no do­sto­jan­stvo ovog pri­vat­nog po­sje­da ko­ji se, pod ma­skom mo­der­ne de­mo­krat­ske dr­ža­ve, upor­no po­ku­ša­va „pro­da­ti“ do­ma­ćoj i stra­noj jav­no­sti, bo­li pro­pu­šte­na pri­li­ka da se Hr­vat­skoj, po prin­ci­pu re­ci­pro­ci­te­ta, od­go­vo­ri na na­čin na ko­ji je ona od­go­vo­ri­la na ne ta­ko dav­nu pro­test­nu no­tu Cr­ne Go­re – ig­no­ri­sa­njem. Na­i­me, ka­da je pri­je sko­ro go­di­nu da­na Cr­na Go­ra upu­ti­la pro­test­nu no­tu po­vo­dom po­di­za­nja spo­me­ni­ka Mi­ru Ba­re­ši­ću, ubi­ci ju­go­slo­ven­skog (i cr­no­gor­skog) am­ba­sa­do­ra u Šved­skoj Vla­di­mi­ra Ro­lo­vi­ća, zva­nič­na Hr­vat­ska ne sa­mo da ni­je na­lo­ži­la ru­še­nje spo­me­ni­ka, već je pot­pu­no ig­no­ri­sa­la cr­no­gor­ski pro­test. A na istu no­tu MIP- a Sr­bi­je, ot­prav­nik po­slo­va hr­vat­ske am­ba­sa­de u Be­o­gra­du Stje­pan Glas re­a­go­vao je di­plo­mat­ski još ne­do­pu­sti­vi­je – od­bio je da je pri­mi! I da do­dam, ne sje­ćam se da se po­vo­dom to­ga ogla­si­la hr­vat­ska za­jed­ni­ca u Cr­noj Go­ri, a ka­mo­li ener­gič­no „pro­svje­do­va­la“ i tra­ži­la hit­no re­a­go­va­nje i ru­še­nje.
Da pod­sje­ti­mo: raz­li­ka je ipak dra­stič­na. Spo­me­nik u Sla­ti­ni je re­zu­tat pri­vat­ne ini­ci­ja­ti­ve i na pri­vat­nom ima­nju, ot­kri­ven na pri­vat­noj, sko­ro ro­đač­koj, ce­re­mo­ni­ji, dok je ot­kri­va­nju spo­me­ni­ka Ba­re­ši­ću u rod­nim mu Dra­ga­ma kod Za­dra pri­su­svo­vao krem hr­vat­skog po­li­tič­kog i voj­nog vr­ha, na če­lu sa mi­ni­stri­ma Ha­san­be­go­vi­ćem i Me­dve­dom, ge­ne­ra­lom Go­to­vi­nom i nad­bi­sku­pom lič­ko – senj­skim Mi­lem Bo­go­vi­ćem. Na isti na­čin, zva­nič­na Hr­vat­ska re­a­gu­je i na po­di­za­nje spo­men – plo­če usta­ša­ma na­do­mak stra­ti­šta u Ja­se­nov­cu na ko­joj i dan- da­nas pi­še „Za dom sprem­ni“, na pa­lje­nja srp­skih za­sta­va, ru­še­nje srp­skih ku­ća po Kra­ji­ni, pro­tje­ri­va­nje i spre­ča­va­nje po­vrat­ka Sr­ba u te kra­je­ve, itd. itd.
Ne­su­vi­slo bi bi­lo po­re­di­ti je li Pu­ni­ša Ra­čić ve­ći zlo­či­nac ili pa­tri­o­ta od Mi­ra Ba­re­ši­ća i je li Vla­di­mir Ro­lo­vić ve­ća žr­tva od Stje­pa­na Ra­di­ća. Ali, ono što je oba­ve­za sva­ke dr­ža­ve ko­ja dr­ži do svo­ga do­sto­jan­stva je­ste da po­re­di po­stup­ke dru­ge i dru­gih stra­na i od­go­va­ra na isti ili sli­čan na­čin. Ne iz pu­kog pr­ko­sa i nad­gor­nja­va­nja već zbog či­nje­ni­ce da je to te­melj di­plo­ma­ti­je i di­plo­mat­skih od­no­sa. A kle­ča­nje i lu­da str­ka na sva­ki na­mr­go­đe­ni po­gled iz Za­gre­ba ne sa­mo da ne slu­ži na čast cr­no­gor­skoj di­plo­ma­ti­ji već ozbilj­no na­me­će sum­nju u po­sto­ja­nje ne­ka­kvog du­ga ko­ji se ne da na­mi­ri­ti dru­ga­či­je. A šta ako jed­no­ga da­na mno­go moć­ni­ja Tur­ska, re­ci­mo, za­tra­ži da se od­rek­ne­mo Mi­lo­ša Obi­li­ća, da po­ru­ši­mo sve nje­go­ve spo­me­ni­ke, po­ba­ca­mo sve nje­go­ve me­da­lje i pre­i­me­nu­je­mo Obi­li­ća po­lja­nu jer im je sma­kao „sil­nog car – Mu­ra­ta“? Evo, ako će bi­ti od ne­ke po­mo­ći, iz­vi­nja­vam se, mno­go se iz­vi­nja­vam, bra­ćo Tur­ci!